Doktor Samir Aličić je svestrana ličnost, jednako posvećen psihičkom i fizičkom razvoju, predavač na brojnim univerzitetima, maratonac, numizmatičar i – plesač! Poreklom je iz Bačke Palanke, a posao ga vodi širom sveta – od Egipta, preko Sarajeva, do Moskve, pa je tim veća čast što je pronašao vremena za intervju našem portalu.
Samire, hvala Vam što ste pristali na intervju za naš klupski sajt. Možete li, za početak, da nam se predstavite i kažete koju reč o tome čime se sve bavite, obzirom da znamo koliko ste svestrana ličnost?
-Hvala vam na pozivu. Ja sam pravnik po struci, i radio sam do sada kao profesor rimskog prava na više univerziteta u Srbiji i inostranstvu. U toku studija stekao sam i izvesno iskustvo kao spiker i novinar. Bavim se numizmatikom i kolekcionarstvom, i pored plesa od sporta volim i trčanje, posebno polumaraton.
Kada ste počeli da se bavite plesom? Kako ste uopšte odlučili da se bavite ovim sportom, šta Vas je privuklo?
-Pre više od petnaest godina, mada treba dodati da sam nekoliko puta prekidao plesnu karijeru tako da ne mogu reci da sam vežbao u kontinuitetu. Lako je biti privučen sportskim plesom – on je sam po sebi fascinantan. Mislim da je većina ljudi koji su imali priliku da vide vrhunske plesače poželela da se bavi sportskim plesom, ali tek nekolicina je skupila hrabrosti da pokuša, još manje ih je istrajalo u tim pokušajima.
Da li se možda sećate šta Vam je najteže padalo u tim prvim danima i mesecima bavljenja plesom, ali i šta vam je olakšalo prilagođavanje?
– U prvim mesecima mi je bilo teško sve, jer nisam imao nikakvo prethodno iskustvo u plesu. Ljudima koji su išli na folklor, salsu, i slično bilo je lakše. Ali bio sam svestan da će biti tako, da će početak biti težak, i prosto sam to prihvatio.
Da li ste odmah imali takmičarske ambicije?
– Nisam, ali vrlo brzo sam shvatio da bez takmičenja, nekako, to nije to, i brzo sam se odlučio da pokušam.
Čini mi se da je i dalje taboo tema “muškarac u plesu”, nekako smo uvek deficitarni na plesnim treninzima. Da li ste Vi imali problem sa tim, kod kuće, u društvu…
– Ja lično nisam, ni sa sobom ni sa drugim ljudima. Mada čuo sam da neki drugi jesu.
“Mislim da su predrasude često zapravo prikriveni strah od neuspeha.”
Imate li možda savet za muškarce koji žele da plešu, ali su upravo sputani predrasudama?
– Teško mi je da dam savet jer kao što rekoh nisam lično prošao kroz to. No, mislim da su predrasude često zapravo prikriveni strah od neuspeha. Čini mi se da muškarci imaju taj strah češće nego žene. To je ono što treba da prevaziđu. Niko vam se neće smejati zato što plešete, ako ste dobri u tome. No naravno, svaki početak je težak.
Lično sam fasciniran predanošću, voljom i upornošću kojom ste pristupili plesu, od samog početka, čini mi se. Da li je intenzitet opao vremenom?
– Nije ni malo. Naprotiv, što se više napreduje u plesu, sve je lepše. Naravno, imao sam pauza u treningu zbog posla, povreda, itd.
Koliko vremena provodite u treningu?
-To varira značajno od potreba i od okolnosti.
Imao sam perioda kada sam trenirao skoro svaki dan, i kada nisam imao uopšte. Trenutno, u proseku, dva do tri dana nedeljno. Retko duže od dva sata, ali to su veoma ozbiljni treninzi. To za takmičarski ples nije puno, no nije sve u broju sati provedenih u sali, što sam shvatio tek posle nekog vremena. Kao prvo, trudim se da iskoristim svaki minut treninga, nema stajanja. Uz to, radim na kondiciji, razne vežbe kod kuće, i idem na trčanje, znači to je zapravo obično još par dana treninga nedeljno. Pazim i na ishranu, jer je za ples jako važno paziti na težinu. Uz sve to, čovek pomalo mora biti mentalno u plesu i kada ne trenira. Veoma je važno družiti se s drugim plesačima s kojima možete da razgovarate i razmenjujete informacije, gledati turnire u publici (kada sami ne nastupate) ili klipove na internetu, slušati plesnu muziku, razmišljati o plesu… I tako se mnogo nauči. Ovo je jako kompleksan sport, zahteva pored tehnike i fizičku kondiciju i oblikovano telo. Nijedan detalj ne sme biti zanemaren, čak i odabrati cipele i kostim, pravilno zakačiti broj na turniru, pa zatim šminka i frizura za dame, sve je to čitava nauka. Uvek treba imati na umu da nijedan trener ne može da vas opravi kao stvar, ili dotakne čarobnim štapićem i učini da zaplešete, ako sami ne zapnete. No naravno, bez dobrog trenera koji vam u tome pomaže, ne možete.
Vi ste uspešan takmičar danas. Kakvi su Vam planovi za budućnost?
– Svi koji se bave plesom znaju koliko je u ovom sportu teško napraviti i najmanji napredak, i ja sam naravno ponosan na ono što sam do sada postigao. No uzevši u obzir koliko je ples kao sport napredovao, mislim da to nije još ni izbliza dovoljno da bih se nazvao uspešnim takmičarom. A što se planova tiče, pa, plan mi je upravo taj, da u bliskoj budućnosti postanem uspešan takmičar. Šta će biti, videćemo.